Moje iskustvo u psihodrami je jako slično situaciji u kojoj se u ovom trenutku nalazim: Sedim ispred bele strane papira ne znajući šta će se iz toga izroditi!
Mišljenja sam da, slično kao na časovima muzičke kulture u srednjoj školi kada smo uz svaku kompoziciju slušali po nešto o životu kompozitora koji je stvorio istu (ko je radio u depresivnim a ko u maničnim fazama, ko je voleo da se prejeda , ko je imao ljubavnicu i sl.), da je za poznavanje jednog psihoterapijskog pravca jako važna ličnost njenog tvorca. Moreno je posmatrao decu kako se igraju! On je pošao od jedne bazične pretpostavke, za koju se po mom skromnom mišljenju kao za retko koju u istoriji psihologije i psihoterapije, može reći da je i danas važeća, da nije bila podložna brojnim revidiranjima i da smo u duhu današnjeg vremena možda više nego ikada svedoci njene ispravnosti: Društvo favorizuje stereotipne odgovore na najveći broj životnih situacija! Posmatrajući decu kako se igraju insistirao je na spontanosti, na kreativnosti, psihoanalitički krevet je zamenio onim što se događa sada i ovde, zamenio ga je akcijom, akcijom kao možda poslednjim konkurentom u toj trci sa nesvesnim za koju mnogi drugi pre Morena nisu uspeli da nađu dostojnog takmičara. Upravo je kod njega uloga, ista ili drugačija, odgovor na različite, očvrsle, sterotipne, zacementirane, od većine unapred predviđene životne situacije. A o psihodrami kao akcionoj metodi ću nešto u narednim redovima, i bez pozivanja na Morena…
Da krenem na psihodramu nije bio moj prvi izbor, to je bio predlog moje tadašnje koleginice sa posla. Ideja je bila da metode i tehnike psihodrame koristim u radu sa zavisnicima (opijatskim zavisnicima, alkoholičarima i kockarima). Posle vremena provedenog na kursu psihodrame, između ostalog, ostalo mi je da se zapitam i o ispravnosti svojih sudova. Da li su naše procene ispravne samo zbog toga što su naše, da li nekada drugi spontano naprave bolji izbor za nas od nas samih? ( Ili sto bi Đorđe Balašević rekao: ,,Da l’ grom odabira hrast, ili se to pak hrast munjama nametne, za to baš nemam reči bog zna kako pametne, to je ta sudbina valjda.”)
Mene je psihodrama „porazila” ili bolje reći kupila mojim oružjem: intuicijom. Psihodrama je za mene pre svega jedan jako intuitivan pristup. Jer kako drugačije objasniti zagrevanje u kojem svako od 12 ljudi prvo izabere koja ga od četiri primarne emocije (strah, ljutnja, bes, sreća) trenutno najbolje opisuje, a zatim treba da stane pored onoga u grupi za koga misli da je označio istu emociju kao on i da se pritom naprave gotovo jednake četiri grupe sa po 3 člana od ljudi koji su na papiriću napisali upravo istu emociju, a da pre toga nisu ni reč razmenili o toj temi! Kako objasniti to da u momentu kada je neka uloga tebi bliska, ili bolna, ili mrska ali u svakom slučaju sve iz nekih ličnih razloga karakteristična za tvoj život, upravo ti budeš izabran i izveden na scenu. Upravo je to drugačije u odnosu na druge psihoterapijske pravce, nema gubljenja u moru subjektivnosti koje se iznose i interpretacija koje se nude. Scena odabira, scena izvodi, scena trpi. U psihodrami nema previše psihologiziranja, u njoj se dlanovi stvarno znoje, telo drhti, pogled pita ili titra osmeh dok si u ulozi. Tokom kursa imao sam priliku da se uverim koliko ima drugih pravaca u psihodrami i psihodrame u drugim pravcima, i tu i tamo nekoga od kolega koji se bave transakcinom terapijom pecnem da je ipak na primer Bern mnogo više naučio i usvojio od Morena nego obratno. Sa druge strane, imao sam vrlo snažno iskustvo tokom vođene fantazije za koju se ne može reći da je inicijalno ponikla u psihodrami.
Ponekad mi se činilo da su samo efekti zagrevanja na početku susreta dovoljni da opravdaju postojanje ovog vida psihoterapije. Ne mogu da se setim ni jednog psihoterapijskog pravca u kojem zagrevanje ima tako važnu ulogu i u kojem je početak seanse do te mere posvećen (uspešnom) lišavanju anksioznosti.
Na osnovu mog iskustva, ono što bi u psihoanalitičkom procesu kao njegov možda i najvažni deo bila interpretacija to bi u psihodrami, uslovno rečeno, bio dubl – prilika da se čuje ono sto nam izmiče, ono što publika jasnije vidi od protagoniste, ono što je davno očvrslo u ko zna kada smišljenom izgovoru i tako nastavilo da postoji kao jedna rigidna struktura. Koliko je već pomenuto zagrevanje važno na početku toliko je na kraju važan sharing.
To je prilika da se emocija podeli, da se krug zatvori, de se komadići ćupa ukoliko je bio razbijen ponovo sastave i zalepe, da se puzla sklopi opet uz pomoć drugog tj. drugih. O kvalitetu sureta dosta mi je govorilo vreme koje sam proveo po njegovom završetku misleći na prikazane teme i učešće u njima. Osvešćivanje, uvid, rasterećenje su u mom slučaju često nastupali u dva sata nakon psihodramskog susreta. Dok nisam na sceni neke elemente proradio nisam ni bio svestan koliko sam u sklopu različitih emocija na primer i besan.
Sociometrija mi je pružila priliku da preciznije odredim sebe, da jasnije lociram i nađem mesto svojim osećajima i razmišljanjima. Ako ključne tačke svog života predstavite stolicama pored kojih zastanete na svom putu, to vas fizički dovede u situaciju da svaku i emotivno i racionalno evaluirate, da joj posvetite vreme koje inače nikada ne biste da o tu tačku svog života ne možete bukvalno da se oslonite ili da je okrenete naopako ili da je maramom „obojite“. U psihodrami se edukuje kontaktom, predstavljanjem, probanjem, iskustvom.
Ta ravnoteža posmatrača i učesnika, da si na sceni i u publici, rađa tanku nit na kojoj se čuje divan zvuk. Ta nit nas drži u ravnoteži i u isto vreme opominje da nikada ne možemo biti apsolutno sigurni da sa nje nećemo pasti. Ostaćemo na njoj samo ako dobro balansiramo između stvarnog i nestvarnog, pažnje i nepažnje, između potpunog mira i nezainteresovanosti i ozbiljne zainteresovanosti i radoznalosti, između muškog i ženskog u nama, a sve to vežbajući kroz uloge. Ono glumačko u psihodrami je istraživački prostor za upoznavanje vlastite duše a ne gluma koja ograničava ili zarobljava. Psihodrama nije putovanje brodom tokom kojeg uđete na brod i otplovite od tačke A do tačke B i kažete: Super, ja sam sad stigao do tačke B. U psihodrami krećete na parčetu drveta, i polako gradite brod, brod se gradi na vodi, dok plovidba traje.
,,Ali ti hoćeš dobrog genija, hoćeš genija sa merom i uglađenošću, bez ludorija – ukratko, PODOBNOG I PRILAGOĐENOG genija, a ne divljeg, neobuzdanog, koji ruši sve tvoje barijere i limite. Ti hoćeš genija ograničenog, podrezanih krila, podobnog genija, sa kojim bi, ne crveneći, mogao trijumfalno da paradiraš ulicama svojih gradova!”
V. Rajh, Čuj mali čoveče
Psihodrama me je učinila mnogo manje anksioznim. Učinila je da mnogo lakše ulazim u različite uloge i da lakše podnosim njihov teret. Psihodrama me je u praksi dobro istrenirala da osetim ono što sam do tada znao samo u teoriji, a što je jako blisko tome da nisam ni znao: Da je stah od opasnosti hiljadu puta gori od same opasnosti! To je jedan jako važan detalj. Čovek ne sme da se boji! Po tome je psihodrama bliska rock and rollu! Sreća psihodrame je što se njoj još uvek nije desilo isto što i rock and rollu, nije postala silikonizovana, asimilovna u svet, zarobljena u svet, nije još uvek ,,uspela” a tu je njena sreća, jer neke stvari umru onog momenta kada uspeju.
Andreja Bošković, 2014. godine, u Kragujevcu
