Postoje tri osnovna tipa nasilja – fizičko, verbalno i ono što psiholog Andrej Bošković iz Savetovališta za mlade pri Domu zdravlja u Kragujevcu naziva „nasiljem ucenom“. U toj trećoj kategoriji nalazi se većina nasilnih situacija koje se dešavaju u digitalnom prostoru – putem društvenih mreža, mobilnih aplikacija, pa i komentara i poruka. Upravo u ovom vidu, prema njegovim rečima, žrtve se osećaju najbespomoćnije, jer ne vide jasan izlaz – i ne znaju gde i kome da se obrate.
- Osnova svakog nasilja je nemoć žrtve. To je ključni utisak koji ostaje, pa ma kako da je počinjeno. Bilo da je reč o fizičkom udarcu, verbalnom ponižavanju ili digitalnom progonu – žrtva oseća da ne može da pobegne. I zato većina njih ćuti, prikriva, a neke progovore tek u odraslom dobu – objašnjava Bošković.
On svedoči da se sa posledicama vršnjačkog nasilja u psihološkim kabinetima radi i nakon dvadeset, trideset godina – kada pacijenti napokon pronađu hrabrost da podele traume koje su proživljavali kao deca. Ali tada je, kaže, već mnogo teže lečiti.
Manifestacije – od finog prezira do psihičkog loma
Psihičko nasilje je, prema Boškoviću, najrasprostranjenije, ali i najteže za prepoznati. Posebno kod devojčica u tinejdžerskom dobu.
- One umeju da budu izuzetno manipulativne, i to tako vešto, da žrtva u početku ni ne zna šta joj se dešava. Samopouzdanje se urušava, počinje da se preispituje – da li je dovoljno lepa, pametna, prihvaćena. A to su prvi znaci koje i roditelji i nastavnici moraju da vide – upozorava.
Bošković kaže da je važno čitati i neverbalne poruke – dete koje se povlači, nerado odlazi u školu, postaje razdražljivo ili preterano plašiljivo, može biti žrtva. Tu počinje proces prepoznavanja.
foto: privatna arhiva/Peto tri 1941
Nasilje se dešava i u tišini porodične kuće
Jedna od ilustracija koju Andreja Bošković navodi, jeste i situacija koju je skoro doživeo u svojoj praksi – devojčica koja je žrtva vršnjačkog nasilja, a koju porodica ne prepoznaje, jer, kako je neko u okruženju rekao, „to ti je majka iz dve kuće“. Fasada porodičnog sklada, pojašnjava on, često prikriva izostanak stvarnog kontakta i brige.
- Danas roditelji, usled trke za egzistencijom, provode manje vremena sa decom nego što je to ranije bio slučaj. I deca iz brakova u kojima formalno postoje oba roditelja, neretko rastu kao da su iz razvedenih porodica – emocionalno zapuštena. Tu se rađa prostor za usamljenost, otuđenje i potom ulazak u nasilje – kaže on.
On naglašava da su najveće posledice po psihu deteta kada se poremećaji u porodici dese u tinejdžerskim godinama – od 12. do 18. To su, kaže, najosetljivije faze kada mladi oblikuju svoju ličnost, stavove i vrednosti.
Izolacija i digitalni svet stvaraju „nove tipove ličnosti“
U svom svakodnevnom radu, Bošković primećuje pojavu dece i mladih koji nemaju nikakvu potrebu za socijalnim kontaktima. On navodi da su to često mladi koji su „odrasli uz ekran“, bez kontakta sa vršnjacima i realnim okruženjem.
- Imamo mlade koji ne žele nikakvu komunikaciju – nemaju prijatelje, ne osećaju potrebu za dodirom, pogledom, bliskošću. Neki čak razvijaju i heterofobiju. To je posledica otuđenja koje je počelo još u ranom detinjstvu. I najčešće, digitalna zavisnost samo odloži susret sa stvarnošću – naglašava.
Kako reagovati – roditelj kao prvi saveznik
Ključnu ulogu u prepoznavanju bilo kog oblika nasilja, prema rečima našeg sagovornika, ima roditelj. On ne mora da bude stručnjak da bi osetio da je nešto „čudno“ sa detetom. Potrebna je intuicija, osluškivanje, ali i prisutnost.
- Uvek roditelj prvi dolazi sa detetom kod nas. Često kažem: zaboravite psihologe, nastavnike, šta kaže razredna. Šta vi kao roditelj osećate? Ako vam je nešto kod vašeg deteta ‘kontraintuitivno’ – to je već znak – ističe.
On dodaje da već na drugom susretu rade samo sa adolescentom – jer u tom dobu mladi počinju da grade svoj intimni prostor. Ali bez inicijative roditelja, velika većina problema nikada ne bi došla do stručnjaka.
Sistem treba da reaguje ranije – i glasnije
Na kraju, Bošković podseća da najveći broj nasilnika – posebno ako je reč o osobama sa poremećajem ličnosti – nikada ne dođe kod psihologa. Oni, kako kaže, ne osećaju potrebu za pomoći.
- Često dobijemo samo žrtve. Nasilnik ne dolazi. Ako i dođe, to je retko – da bi naučio neku tehniku, kako da bude još veštiji u manipulaciji. Zato je sistemska uloga škole, porodice i zdravstvenih ustanova – ključna. Mi moramo da delujemo ranije. I glasnije – zaključuje Bošković.
Lj.M
Projekat „Budi drug, nemoj biti glup“ sufinansiran je iz budžeta Grada Kragujevca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
foto: privatna arhiva/Peto tri 1941
(Izvor)